ФОТОГРАФИЈЕ.ПОРТРЕТИ

Изложба серије фотографија
ФОТОГРАФИЈЕ.ПОРТРЕТИ

 
Срђан Вељовић, фотограф и културни радник
Субота, 9. јун 2012. у 20 часова.
Галерија Степениште
Шуматовачка 122

Ивица, Граница, Зид, Збуњеност, Нелагода, Хтење, Свет, Свест, Разлика. Серија фотографија поставља ове појмове у видно поље посматрача. 
Срђан Вељовић

Текст каталога 

У људском телу, као појавном облику, homo sapiens живи у свету који сам ствара, креира и преиспитује и не постоји само као природа, називисно од културе. Прерада света по себи је непрестана, а процеси међузависни и истовремени. Фасцинацијом и усредсређеношћу на све сложеније мноштво надражаја из тог истог света, непрестано и упорно прерађујемо оно што нам се чини или јесте дато(ст), живу и неживу природу, наше окружење у коме се профилирају говор и мишљење, предмети материјалне културе, друштвене установе, обичаји... Више материјала значи и нове услове и упутства за наш нервни систем и процесе прераде помоћу уговорених знакова (симбола). Материјализациjом психичких садржаја које не можемо непосредно опазити и премештањем акцента са селективности на комбинаторику постављају се и нови услови у нервном систему. Постојање комуникације условљава да субјект који извештава и субјект коме се саопштава поимају један материјални знак на исти начин. Једно се казује другим, посредством сличности/различитости, у сталној комуникацијској напетости између културе писмености и културе усмености, поготово након половине 20. века, када је култура нове усмености са савременим комуникационим технологијама и ослањање на чулно-наративне елементе при складиштењу информација заменила културу писмености.

Чињеница је да у тим новим условима уметнички облици друштвене комуникације теже и показују сличност са првобитним синкретизмом ритуала и наглашавају потребу за општом стимулацијом чула и перформансом, као уметничким изразом таквог стања. Увек за једнократну употребу „привремени споменици“ остају забележени унутрашњим недостацима, кризама и напрслинама, у неједнакости између онога ко позива и оног који је позван.

Тела су материјална и тела се материјализују. Тело има своју границу, опипљивост, чврсту површину – материјално је. Унутар његових граница (ефекат) одигравају се небројене драме препознавања и непрепознавања, позива и одазивања – непоновљивих перформанса између норми и седиментираних субјеката, дискурса и тела. Тела се истовремено састоје од материје и дискурса, дискурса норми, дискурса који нормализује, и који је увек насилан и опресиван: „Ја“ постаје само кроз чин прозивања, именовања, интерполације, да употребимо Алтисеров/Althusserov термин, и ово дискурзивно установљење догађа се пре „ја“. штавише, ја могу само рећи „ја“ ако сам прво прозвана, и тај позив је мобилисао моје место у говору. „

На европској савременој извођачкој сцени /људско/ тело је врло често смештено у перформативни чин и као субјекат и као објекат, као средство и ново поље теоријског дискурса. Да ли је тело носилац идентитета, да ли га креира или га губи? Колико је дубоко везано са најновијим научним открићима и колико је значајно као доказ идентитета и носилац субјекта и његове присутности на светској сцени? О каквом телу то говоримо када га третирамо као једног од битних сегмената перформативног чина у целини?

Да ли је то класично лепо (миметичка полазна основа), високо професионално, идеално тело, увек жељено, витко и моћно (ткз. „прво тело“, нормативно и јавно), које покушава да нас приближи илузији о бесмртности и сопственој некварљивости, тело из медија и моћне комерцијалне индустрије (филмска, музичка, модна, фармацеутска), оно које шаље поруку да је само оно исправно и друштвено прихватљиво, које је сведено на резултат репрезентације потрошачког и самим тим изгубило своју стварност? Тело које прети већем делу популације ускраћивањем права на јавност?

Ако постоје границе перцепције, тело их одређује, што не значи да су те границе (физичко-чулне) коначне и да се променом фокусне тачке не могу трансцендирати или негирати као апсолутне. Да ли то значи да смо ми константно у трагању за новим читањима сопствених значења, да ли тумарамо или пркосимо? Сваки покрет тела говори много више него што можемо и да обухватимо мисаоним током. Шта нам то промиче? Празнина, одсутност, нека врста одлагања (хијатус), прављење простора да се догоди и да се мисли оно нешто друго. Оно немишљено боли, узнемирава, прави нелагодност и ми желимо да се то заврши. Зато остајемо мирни и задовољни у ономе што је већ мишљено. Или се надамо, продужавамо, настављамо се, де-„материјализујемо” и де-„натурализујемо” и ту нема краја.

Драматуршка структура изложбе концентрише се око медијске репрезентације интимних догађаја (збуњеност, нелагода, хтење) непосредно присутног, „претећег” Другог Ја и првог плана-наслова рада, односно два феномена: фотографије и портрети.

• Субјект и Други су присутни у телу, које као ивица, руб, зид... постоје у симболичком смислу. Преношењем осећања, појмова и идеја не може се одредити чврста граница између дискурзивног и тзв. стварног, односно материјалног у њима.

• Субјект: непознат, готово безобличан. Фотографише се и пристаје на церемонију, процедуру, норму и закон. Међутим, поставља јасно и конкретно (кокетно) питање небројених опозива и одазива.

• Субјект погрешно употребљава норму, он је неуспели перформат и, као такав се потенцијално подудара са нормом и нестаје у њој.

• Портрет се формира кроз одазивање на позив закона, кроз прихватање норме, кроз препознавање себе у норми, али исто тако у непрепознавању, у погрешном одговору на позив, у неадекватном одазиву. Како не постоји тако нешто као што је потпуно препознавање у норми, неизбежан део формирања идентитета састоји се управо у овом погрешном препознавању. 

Појавност универзалне слободе тела, Styling

У односу на структуралистичку антрополошку теорију и идеју биполарности (дихотомни, дуални опозициони низови), размишљам да човек не може једино бити дефинисан нечим што сам себи продукује, а у отклону од природног биолошког понашања које сигурно јесте регулисано и инстиктима. Верујем да цивилизација не (тежи да) разграђује биолошке природне ритмове. Човекова свесност не може бити резултат сталне напетости између два супротна пола, тока: тачке А и тачке Б. Пре бих рекла да човек има природну потребу за смиривањем те напетости, за хармонизацијом... и ту се ослања на биолошке ритмове, који су увек и истовремено присутни у својим прелазним нијансама и сменама, процесима повезивања... између тачке А и тачке Б.

мр Весна Богуновић, теоретичарка уметности и медија

Срђан Вељовић:

Фотограф и културни радник. Рођен је 1968. године. Завршио је Електротехнички факултет. 
Члан је УЛУС-а. Бави се проблемом идентитета и његовог успостављања као поља конституисаног споља истражујући места преступа границе која га ограничава.

Реализовни пројекти:

Архитектура и фашизам, Леп живот као ексцес, Небо, Границе рода, Економија моћи хетеросексуалне везе, Колико високо је безбедно, Нож жица, Умеће транзиције, Транспоновање – Џони Рацковић, Мноштва, Техно – позиције поткултуре, Могућа места солидарности.

Излагао је више пута групно и самостално у Србији, Македонији, Хрватској, Босни, Словенији, Румунији, Албанији, Аустрији и Немачкој.

Одабране изложбе:

Самосталне:

“Техно — позиције поткултуре”, СКЦ Обреновац, 2012.
“Могућа места солидарности“, Центар за културу Сопот, 2010.
“Техно – позиције поткултуре“, Срећна Галерија, СКЦ Београд, Ноћ музеја, 2010.
“Транспоновање – Џони Рацковић“, Студентски културни центар Крагујевац, 2010.
“Оперција Београд 2009“, СКЦ Београд
“Tранзит“, Центар за културу Гроцка, 2009.
“Мноштва“, Галерија Београд, 2009.
“Театарске фотографије“, СКЦ Београд, Ноћ музеја, 2009.
“Економија моћи хетеросексуалне везе”, КУЦ Лампарна, Лабин, Хрватска, 2008.
“Транспоновање – Џони Рацковић“, Дом омладинe Бања Лука, 2008.
“Умеће транзиције“, Магацин, нКА, 2008.
“Транспоновање – Џони Рацковић“, Артклиника, Нови Сад, 2008.
“Косово из мог стана”, Rex, Београд, са Зорицом Јевремовић, 2008.
“Транспоновање – Џони Рацковић”, Ремонт, Београд, 2008.
“Транспоновање – Џони Рацковић”, Кибла, мултимедијални центар Марибор, 2007.
“Умеће транзиције – фотографије Срђана Вељовића”, Европска кућа Ниш, 2007.
“Нож жица”, ВИП галерија, Београд, 2007.
“Колико високо је безбедно”, Галерија Студентског Културног Центра, Београд, 2007.
“Пресек сцене”, Младински културен центар, Скопље, 2006.
“Границе рода”, Срећна Галерија, СКЦ Београд, 2006.
“Економија моћи хетеросексуалне везе”, Шок галерија Арт клинике, Нови Сад, 2006.
“Границе рода”, Савремена галерија Зрењанин, 2006.
”Архитектура и фашизам”, КУЦ Лампарна, Лабин, Хрватска, 2005.
“Небо”, Артклиника, Нови Сад, 2005.
“Небо”, Галерија Ремонт, Београд, 2005.
“Леп живот као ексцес”, Галерија 063, Београд, 2005.
“Зид”, Народна библиотека Србије, 2004.
“Лилит”, Шок галерија, Нови Сад, 2004.
“Архитектура и фашизам”, Артклиника, Нови Сад, 2004.
“Архитектура и фашизам”, Центар за културну деконтаминацију, Београд, 2004.
“Добродошли у Народну библиотеку”, Народна библиотека Србије, 2003.
“Арза”, Галерија Студентског Културног Центра, пројекција слајдова, 2001.
“Techno”, Галерија Студентског Културног Центра, 2001.
Студентски Културни Центар, Срећна Галерија, 2001.

Групне изложбе, фестивали:

“Зид“, Гете институт Београд, 2009.
“Урбане митологије“, Продајна галерија Београд, 2007.
“Будни снови : бесани дневници”, 44. Међународни сусрети писаца, Ликовни програм, 2007.
Фестивал књижевности, музике и визуелних уметности, Браила, Румунија, 2007.
“Отварања”, Београд-Земун, Галерија Стара Капетанија, 2006; Петровац 2007, Рашка, 2007.
“Отворена књига Балкана”, Чачак, 2006, Сарајево 2007.
Јесењи салон УЛУС, 2006.
Пролећни салон УЛУС, 2006.
“Artists curate artists - my space”, Basement gallery, Беч, 2005.
“Море море”, Галерија Циркус, СКЦ, 2004.
“Family Album”, Marubi international exhibition of photography, National Gallery Tirana, 2004.
“Real Presence 3”, Музеј 25. мај, Београд, 2003.
Пролећни Салон УЛУС, 2003.
“Ентеријер”, Галерија Циркус, Студентски културни центар, 2003.
Галерија Перспектива, Петроварадин, 2001.
Бламборди, БЕЛЕФ 2001.
Dossier Serbia, Akademie der bildenden Kunste, Беч, 2001.
Dossier Serbia, Akademie der Kunste, Берлин 2000.
Званични фотограф Трансарт фестивала, Лабин, Хрватска, 2000.
“Да порастеш велики сине и храбро да погинеш”, REX, 2000.
Културни Центар Београд, 2000.
40. Октобарски салон, 1999.
Трансарт пилот фестивал, Лабин, Хрватска, 1999.
Фотографишите се са уметником, група Лабин Арт Експрес (ЛАЕ), Хрватска: БЕЛЕФ, 1999.
“Икономахија”, Ледарт, ЦЗКД Павиљон Вељковић, 1998,
XX Меморијал Надеждe Петровић, 1998.

Библиографија:

Милена Драгићевић Шешић, Ледарт, документи времена 1993 – 2003.;
Мишко Шуваковић и група аутора, Историја уметности, ХВ Јансон & Ентони Ф. Јансон, Прометеј Нови Сад, 2005.;
Никола Шиндик, Вељовићев земаљски посао, Годишњи каталог галерије Ремонт;
Београд, 2005, Зорица Јевремовић, Арт Фама, 2007.

Контакт: E-mail: srdjanveljovic@yahoo.com