„КЉУЧНЕ РЕЧИ“ (KEYWORDS) - ИЗЛОЖБА СЛИКА ЈЕЛЕНЕ АНТИЋ

ГАЛЕРИЈА ОПШТИНЕ ВРАЧАР, ЊЕГОШЕВА 77, БЕОГРАД

ЧЕТВРТАК 05. ЈУН 2014. У 20 ЧАСОВА

 

Наслов изложбе Кључне речи (Keywords), тенденциозно флертује са интернет комуникацијом. За разлику од претходних самосталних изложби, изложба апстрактних слика Кеywоrds - Кључне речи овога пута нам нуди неку врсту објашњења слике. Та објашњења су у виду малог наговештаја тзв. кључних речи које ће посматрачу помоћи да створи своје виђење тако што ће му понудити неке од скривених мотива и термина које је ауторка имала у види док су слике настајале.

Већ смо увелико навикнути да уз помоћ кључних речи склапамо ширу слику или причу - до траженог појма долазимо игром асоцијација. Уз сваку слику понуђене су кључне речи, али слике и даље немају наслов, нити је концепт до краја објашњен…

Изложба је резултат сарадње Шуматовачке и Општине Врачар.

РЕЧ АУТОРКЕ:

У доба кад су се уметници увелико досетили да своју креативност и потребу за стварањем интегришу са савременим дигиталним алатима, ја имам потребу да вас све мало подсетим на четку и платно, јер су четка и платно данас као неки изумрли занат.

Сликарство реализма и фигурације је већ одавно доведено у питање појавом фотографије, а онда и читаво сликарство појавом супрематизма, „смрти уметности“, art&language и осталих праваца који су класично сликарство скинули с вековног пиједестала. Како сам већ поприлично дубоко зашла у дигитални свет не фасцинира ме више толико дигитална уметност, као што је то био случај пре неколико година. Зато сам нашла свој начин како да интегришем дигитални свет са сликом и четком. Свом концепту недовршених слика, које су замишљене да функционишу попут Роршахових мрља, додајем термин кључне речи који  је свима нама добро познат, јер смо већ имали додира с многим претраживацима на интернету.

Волим да са колегама и пријатељима теоретишем на много нивоа и да причу продубим док не остане сам филозофски костур базиран на теорији уметности. Међутим, презирем застрашивање неупућених нејасним терминима, стварање магловите завесе и фасцинирање саговорника теоријом која њему није блиска, јер је из друге бранше или другог света. То може свако. Свака професија има своје лавиринте, своје устаљене терминологије које су неразумљиве осталима. Такве разговоре сматрам некултурним или чак нечасним, као борбу са ненаоружаним противником.


Сматрам да увек постоји тачка у којој сви можемо да се нађемо и разумемо. Колико год да је неко велики стручњак, не би требало да изгуби здраву комуникацију са својом околином. Ту лежи људска величина. Уметник слика за себе и пре свега да задовољи своје естетске критеријуме, али исто тако има потребу да то своје дело заокружи у целину и представи публици.

Апстрактни концепт није сам  текст који, сложићете се, данас може да се препише врло лако, он је, пре свега, идеја која може бити објашњена и врло једноставним речником.

Суштина концепта ове изложбе је: хајде да играмо игру асоцијација – ја вам дајем слику и пар кључних речи, а ви наставите даље и стварајте своју причу. Само што у овој игри није циљ да ви погодите мој замишљени појам и да ме питате- је л’ тачно, већ да пронађете свој појам, који сте замислили. Ово је уметност, није математика – не постоји тачно - нетачно – свако има своје тумачење. Враћам се на идеју претходне изложбе, где инсистирам на интеракцији посматрача са сликом. Желим да се свако усуди да постави своје тумачење, нема замишљеног климања главом све сто кажете је тачно!

Увек се трудим да се одржим на терену апстрактне слике, која се не одриче естетике, а да не склизнем у симболизам. Сматрам да би увођење симбола као ликовног елемента значило неку олакшавајућу околност и мени и посматрачу у тој комуникацији, али би свакако сузило поље за разраду теме. Још увек успешно одолевам.

                                                                                                               Јелена Антић