Дани европске баштине, радионица и промотивно предавање византијска фреска – парадигма визуелне културе и визуелне писмености европског средњег века, 27. септембар 2014.

У оквиру манифестације Дани европске баштине 2014., Александар Пантић, магистар мозаика и иконографије, професор ликовне културе и живописац Епархије Браничевске Српске православне цркве, који у у Центру за ликовно образовање – Шуматовачка, води уметничко-образовне програме Мозаик и Иконопис (http://www.sumatovacka.rs/articles/view/30/54/aleksandar-panti%C4%87.html?menu_id=82)одржао је 27. септембра радионицу и промотивно предавање  Византијска фреска – Парадигма визуелне културе и визуелне писмености европског средњег века, у Сали општинског већа ГО Вождовац (Устаничка 53, Београд).

Програм се састојао од:

  • Предавања-презентације са пројекцијом репродукција, у трајању од 30 мин.
  • Практичног рада, демонстрације поступка израде фреске према византиском начину рада, уз укључивање у рад заинтерсованих посетилаца, у трајању од 120 мин.

 

Писменост – Култура писмености и писма 

Једна од основних карактеристика постмодерне, глобалистички оријентисане културе нашега времена јесте визуелност и мултимедијалност. Продукција и конзумирање визуелних информација у квантитативном смислу никада у историји човечанства није била већа но данас. Савремена конзумеристичка цивилизација кроз неограничену употребу штампе, телевизије и интернета стално продукује, ре-продукује и обликује свој сопствени препознатлљив визуелни језик и културу.

Као и визуелне културе многих и различитих цивилизација и епоха које су претходиле нашем времену,  оптерећена је и претрпана различитим, мање или више препознатљивим, читљивим, и за живот и културу друштва важним симболима, који су записани и казани визуелно.  Уколико желимо да боље и успешније разумемо друштво, културу и време у којем живимо није на одмет открити и сазнати понешто о нашој прошлости која недвосмислено показује да су неке визуелно-културне појаве и комуникациони проблеми били исти или слични и у временима пре нашег. Феномен ликовне уметности и ликовног ствралаштва различитих култура, епоха и народа, савремени методолошки, тзв. компаративни приступи изучавања историје и историје културе, крајње се озбиљно третирају и аналзирају научним методама и алатима који се примањују на изучавање језика и писма, а поготово уоквиру новијих научних дисциплина као што је комуникологија. Све цивилизациује и културе које су, унутар своје културне матрице, успеле да остваре препознатљив историјски континуитет и идентитет, произвеле су јасно препознатљив визуелно-симболички код, са карактеристичном и уређеном семотиком/симболиком. Тиме се њихова ликовна уметност и визелна култура могу између осталог третирати и као специфичан облик уређеног језика и писма визуелног карактера.

За Византијску културу,  можемо рећи да је услед специфичног еклектичког споја хришанских, античких и блиско-источних кутурних традиција породила један од најсистематичнијих и најзаокруженијих ликовних језика и историји човечанства, те је у том смислу изузетно погодна за изучавање развоја историјско-културног феномена визуелне и ликовне писмености, визуелних и ликовних језика и визуелне/ликовне културе.

„Књиге“ у којима су сабрани текстови писани овим специфичним језиком су заправо зидни сликани ансамбли хришћанских храмова средњега века, међу којима се по својем богатству и вредности нарочито издвајају она дела која су израђивана сликарском техником фреске, унутар подручја Византијског културног утицаја, у шта спадају и наши крајеви.

Знања о старим сликарским техникама су истовремено део и нематеријалне и материјалне културно-уметничке баштине човечанства. Као нематеријална културна баштина, историјски се манифестују кроз традицију учења и преношења заната, а као материјална, кроз реализована и до данас сачувана ликовна уметничка дела.

На тај начин су старе сликарске технике вишеструко повезане и са културном баштином писмености.

У дословном смислу ради се о описмењености уметника-занатлија који су, поред усменог и ликовног медија своја знања и вештине преносили и писаним текстом правећи разне сликарске приручнике такозване „Ерминије“ које су се као живи, стално новим знањима и искуствима допуњавани и мењани текстови, кроз векове преписивале и преносиле са генерације на генерацију уметника. У ширем смислу баштина писмености у историјском и културолошком контексту разматрања уметничко-занатских традиција тицала се и онога што у савременој култури и језику означавамо појмовима „визуелна, ликовна и техничка култура и писменост“ посматрача и ствараоца уметничких дела. (Александар Пантић)

 САРАДЊА: ЦЕНТАР ЗА ЛИКОВНО ОБРАЗОВАЊЕ – ШУМАТОВАЧКА и ГО ВОЖДОВАЦ