Пољубац - самостална изложба Јелене Јелаче

Отварање 18. маја 2021. у 19 сати

Галерија „Степениште“

Изложбу можете посетити до 10. јуна од 9 до 20 сати

Психолошке и емоционалне карактеристике људског лица предмет су истраживања Јелене Јелаче у неколико ранијих серија слика – Дневник кретања, Кретати се мора, Паралелна реалност, Кино ОКО. У овим радовима ауторка поставља ликовни проблем у контекст међуљудских односа, друштвеног пејзажа, родне и класне симболике, филмског наратива. За све поменуте серије радова карактеристично је да су рађене техником акрила на платну или папиру.

У радовима који су пред нама, ауторка прави искорак ка апстрактнијем начину приказивања како у формалном, тако и у погледу медија. Бескомпомисни цртеж који не оставља простора за неистине, ауторка користи да изрази снажну експресију и интригирајући наратив. Јелача третира сам чин пољупца, и приказује контактни део два лица док остатак лика укида, усредсређујући се на квалитет и особеност односа који се у акту остварује. Индијски филозоф Ватсајана (IV-VI век) у спису Кама сутра, који представља водич кроз сензуалност, посвећује пољупцу посебно поглавље, откривајући колико овакав вид физичке блискости вишеструко одражава психолошке и емоционалне особености односа. У савременој западњачкој култури пољубац има романтично и еротско значење, и у том светлу је приказан у делима Родена, Магрита, Климта, Ајсенштада, Лихтенштајна и других уметника који су се бавили том темом. Некада су уговори и савези склапани пољупцем, те се и данас одржао ритуални пољубац младенаца на венчању. Социјалистички братски пољубац између државника, тзв. источног блока, био је израз братства и једнакости. Слика пољупца Леонида Брежњева и Ериха Хонекера постала је поп симбол хладног рата, захваљујући муралу који је насликао Дмитри Врубел, почетком деведесетих. Као симбол популарне културе, пољубац на великом платну, прославио је многа филмска остварења. Шеиков син, Казабланка, Доручак код Тифанија, неки су од наслова филмова које памтимо по пољупцима главних протагониста.

Дигитално доба допринело је да стварност сагледавамо фрагментисано и експлицитније, што је у извесној мери изменило и нашу перцепцију блискости и интиме. Пандемија корона вируса, увођење физичке и социјалне дистанце као протокола нове нормалности у међуљудске односе, баца ново светло на ову тему. Пољупци са Јелачиних цртежа спадају у високо ризично понашање, које практикујемо само ако смо спремни да са неким истински делимо добро и зло. Зближавање подразумева узајамну размену и прожимање. Да ли ће нас актуелна стварност подстаћи на савесније и искреније односе, или ће нас учинити анксиозним и отуђеним? Можда се испод неке хигијенске маске крију усне које носе одговор на ово питање.

Ксенија Маринковић, историчарка уметности

Јелена Јелача (1973) из Београда, завршава Факултет ликовних уметности у Београду 1998. где и магистрира 2000. Излаже групно и самостално од 1994. у земљи и иностранству. Бави се положајем јединке у односу на друштво, ре(конструисањем) идентитета, родним односима у контексту културолошке и психолошке димензије.

Доминантни мотив је портрет уз присуство аутобиографских детаља. Промишљање карактера и интересовање за појединост, одраз су интуитивних истраживања.