ГАЛЕРИЈА СТЕПЕНИШТЕ

Изложба слика и маски, Марије Васиљев и Јована Бешлина, Сликовно-Массликовно, Галерија Степениште, 9. 12.2011. заједничка изложба дигиталних графика Нине и Миодрага Станковића

СЛИКОВНО-МАСЛИКОВНО, Марија вадиљев и Јован Бешли What You Need Is Somenone Like Me, Нина и Миодраг Станковић

 

ГАЛЕРИЈА СТЕПЕНИШТЕ

 

Галерија СТЕПЕНИШТЕ, како визуелно, тј. самим физичким простором у који се угнездила, тако и по питању концепта/замисли, јесте уметнути артефакт. То је место преиспитивања између културе, историје, образовања (вештине, процеси и знања из поља уметности,  историје уметности и теорије форме) и истраживачке авантуре уметника који ствара у потрази за својим и идентитетом у односу на лични доживљај и своје окружење у коме и из кога ствара.

СТЕПЕНИШТЕ у сваком случају јесте визуелно средишњи комуникацијски простор Шуматовачке, док је програмски сасвим маргинализован/рубни. Ова два простора напуштају (али не одустају од) матичну намену и сада их везује саучесништво у бављењу савременим појавама трансформације и трансфигурације  једних уметничких дисциплина у друге, данас меких, динамичких, пропустљивих и отворених.

У СТЕПЕНИШТУ ће бити представљана уметничка дела која, дакле пониру у себе али и делују на друга дела и уметности.

СТЕПЕНИШТЕ има тенденцију да постане носилац неколиких значења, тј. текстова: јасних, очигледних али и метафоричких и симболичких. Први пут у историји Шуматовачке један садржај, по својој приоритеној комуникативној намени преузима нови, додати у коме се излажу уметничка дела. Уметност јесте производ колективних интенција. Тренутак стварања уметничког дела је у крајњој анализи друштвени тренутак и мистерија.

Предмети, инсталације и догађаји су људски или друштвени производи, који успостављају и носе извесна специфична (разликујућа) значења, која нису само нешто што извире из уметника или уметничког дела „огледалне природе“ у односу на свет, већ се  приликом приказивања остварује поступак стварања значења уметничког дела и различитих начина одношења у односу на/према спољашњем референту, тј. остварује се стваралачки чин између референтног садржаја и значења које производи уметничко дело.

СТЕПЕНИШТЕ постаје на домаћој, а временом и на међународној сцени аутор приче, која је и означитељ који обележава аутора и уметничко дело, али их и чини делом процеса означавања. СТЕПЕНИШТЕ и само као уметничко дело постаје оно што нешто ствара, извршава или је инспирација за уметничко дело које јесте „уметничко“ у односу на јавни метатекст културе и у „интертекстуалном односу“ са метатекстовима или метатекстом културе.

У комуникацији, иако су садржаји Шуматовачке инклузивни, и СТЕПЕНИШТЕ и Студио на првом спрату, на жалост остају неприступачни особама које су везане за инвалидска колица. У том смислу, свакако се бавимо проблемом инвалидности једне друштвене заједнице.

Како све што радимо или кажемо никада није невино и производи  вредност у дугорочном смислу,  Шуматовачка је покушала да учини парцијалну ревизију досадашње намене на једној од најлепших београдских башти у ширем центру града и отворила још један излагачки простор, овога пута на отвореном и отвореног за све – Галерију ВРАЧАРСКА БАШТА

 
Директорка
Мр Весна Богуновић
Теоретичарка уметности и медијa

 

ШЛИЦ стрип изложба, 2011.